Natasa Mijatovic - Prevodilac - engleski na srpski Prevodilačke usluge

Član od May '19

Radni jezici:

engleski na srpski
nemački na srpski
grčki na srpski
srpski na engleski
nemački na engleski

Više

Natasa Mijatovic
The art of words vaulting over worlds...

Srbija

Lokalno vreme: 17:39 CET (GMT+1)

Maternji jezik: srpski

, grčki

Send email

Feedback from
clients and colleagues
on Willingness to Work Again

1 positive review
2 ratings (5.00 avg. rating)

What Natasa Mijatovic is working on

Jul 14, 2019 (posted via ProZ.com): Just finished a brochure for one of the world's most renowned orthopedic medical device company, 5300 words. A wonderful experience!!! ...more »

Total word count: 0

Samostalni usmeni i/ili pismeni prevodilac,

Verifikovani član

This person has a SecurePRO™ card. Because this person is not a ProZ.com Plus subscriber, to view his or her SecurePRO™ card you must be a ProZ.com Business member or Plus subscriber.

This person is not affiliated with any business or Blue Board record at ProZ.com.

Translation, Editing/proofreading

Specijalizovan/a za:
Medicina (uopšteno)	Poezija i književnost
Turizam & putovanja

Razmotriće volonterski posao za registrovane neprofitne organizacije

Predati primerci prevoda: 3

srpski na nemački: ZNACAJ MANASTIRA KOVILJE / DER STELLENWERT DES KLOSTERS KOVILJE General field: Umetnost/književnost Detailed field: Istorija
Izvorni tekst - srpski Манастир Ковиље се налази у селу Смиљевцу, под планином Јавор, на десној обали реке Ношнице, у засеоку који се назива именом древне монашке светиње. Нема података о времену његовог настанка али драгоцени сачувани записи сведоче о дугој и богатој историји, страдањима и обновама. У Манастиру се налазе два храма из различитих временских периода, спојена у јединствену архитектонску целину. Старија црква саграђена је у поткапини, у подножју стеновитог гребена крајем XII или почетком XIII века. Саградили су је монаси пустиножитељи, за своје потребе, у потрази за тешко приступачним и тихим, изолованим пределима, користећи поткапину – плитку пећину у стеновитој литици стрме обале уз коју су организовали и мањи манастир. Био је то скит – аскитирија под којом се подразумева нејвиши ступањ монашког подвига и посвећења, који се рано развио у Византији, а затим преносио и у друге области пространог царства током средњовековног доба. Пећинска црква, посвећена Светим Арханђелима, коришћена је као богомоља у манастиру отшелника, пустиножитеља настањених у оближњим келијама призиданим уз стеновиту литицу, како сведоче сачувани трагови. Зидови старије ковиљске цркве скромних димензија, северни, а делимично и западни и источни, издубљени су у стени пештере, док су остали саграђени ломљеним каменом и везивом од кречног малтера. Конструкцију њеног полуобличастог свода носе пиластри призидани, по три, на бочним зидовима, као и лукови који се уздижу над њима. Преостали простор пећине, скривен богомољом, коришћен је као испосница судећи по траговима ватре, лежишта, уломцима огњишне керамике и другим употребним предметима од керамике и метала. Најстарији помен Манастира Ковиља и његове пећинске цркве забележен је у Крушевском поменику из 1606. године. Запустелу монашку обитељ и делимично порушен храм затекао је рашки митрополит Гаврило 1644. године. Он о томе казује у запису који уноси 1651. године на страницу четворојеванђеља. Обновивши ову старовлашку светињу, „последњи представник велике цркве пећке“ поменуту књигу поклања њеном изнова успостављеном братству, са којим и сам, у Манастиру проводи извесно време. У запису још казује да је, уз обнову цркве Светог архистратига Михаила и Гаврила, подигао и храм посвећен светом Николи, „обновио неке келије и воденице и манастирску земљу ослободио која је била запустела и непозната“, откупио неколико њива и ливада и приложио их овој светој обитељи. Као патријарх пећки (1648 – 1655), Гаврило је за своју задужбину обезбедио и најбоље уметнике тог доба који су осликали унутарње зидове оба храма, а иконама украсили њихове олтарске преграде. У вековима турске окупације и Манастир Ковиље је трпео турске нападе, пустошења, пљачкања и разарања. Упркос неповољним околностима, у периодима затишја, у њему се одвијао монашки живот, а сачувани подаци казују да је радила и школа за описмењавање и образовање учитеља, свештеника и монаха. Почетком XIX века, у одсуству калуђера, претворен је у парохијску цркву. Одолевајући многим невољама и ратним сукобима, сеобама становништва и смени свештеника, запустео је крајем XX столећа, прекривен небригом и тишином напуштених предела. Захваљујући труду упорних и преданих појединаца да се готово заборављене вредности и дуги векови трајања сачувају, почетком новог миленијума, Манастир Ковиље је уздигнут и поново настањен, најпре монасима, а потом монахињама које предано спроводе велику обнову његових храмова, изградњу конака и уређење манастирских поседа.	Prevod - nemački Das Kloster Kovilje befindet sich im Dorf Smiljevac, unterhalb des Berges Javor, am rechten Ufer des Flusses Nošnica, in einer Ortschaft, die den Namen des uralten Mönchenheiligtums trägt. Es gibt keine Angaben zu seiner Entstehungszeit, die hochwertigen Schriften zeugen doch von siener langen und reichhaltigen Geschichte, der Niederlage und dem Wiederaufbau. Im Kloster sind zwei Kirchen aus unterschiedlichen Zeitperioden, die in eine einzigartige Architektureinheit zusammengefügt sind, zu finden. Die ältere Kirche war in einer Uferhöhle am Fuß eines Bergkamms Ende des 12. und Anfang des 13. Jahrhunderts aufgebaut worden. Sie war von den Mönchen-Einsiedler für eigene Bedarfe auf der Suche nach schwer erreichbaren, ruhigen und öden Gegenden aufgebaut worden, indem sie eine Uferhöhle–eine niedrige Höhle an einer Felsenklippe eines steilen Ufers ausnutzten, bei welcher sie ein kleineres Kloster einrichteten. Es handelte sich um eine Skite–Askytirion, worunter man den höchsten Grad der monastischen Anstrengung und Weihe verstand, der sich früh in der Byzanz entwickelt und sich in andere Gebiete des riesengroßen Reichs im Mittelalter herausgebreitet hat. Die Höhlenkirche, den heiligen Erzengeln geweiht, wurde als Gottestempel im Kloster von Eremiten, den niedergelassennen Einsiedlern in den nah gelegenen Mönchszellen, die, laut den aufbewahrten Quellen, an die Felsenklipe gebaut worden waren. Das nördliche, teilweise auch das westliche und das östliche Gemäuer der älteren Kirche von Kovilje unwesentlicher Größe wurden in einem Heidefelsen ausgehöhlt, während die anderen Teile aus Bruchstein und mit Bindemittel aus Kalkmärtel erbaut wurden. Die Konstruktion ihres halbrunden Gewölbes wird von den drei hinzugebauten Pilastern an den Seitenwänden sowie den über ihnen sich erhebenden Bogen getragen. Der restliche von der Kirche geborgene Höhlenraum wurde als Einsiedelei, den Feuerspuren, dem Feuerplatz, den Bruchteilen der Heizungskeramik und anderen Gebrauchsgegenständen aus Keramik und Metall nach, in Anspruch genommen. Die älteste Erwähnung des Klosters Kovilje und seiner Höhlenkirche im “Vermerkbuch von Kruševo“ (Kruševski pomenik) geht auf das Jahr 1606 zurück. Die verödete monastische Familie und die teilweise eingestürzte Kirche wurden vom Metropoliten von Raška, Gavrilo, im 1644 angetroffen. Dieser erzählt davon in einer Aufschrift, die er im Jahre 1651 auf einer Seite des Vierevangeliums eingab. Nachdem er dieses altwallachische Heiligtum erneut hatte, schenkt der “letzte Vertreter der großen Kirche von Peć“ das oben erwähnte Buch der wiedererrichteten Bruderschaft, mit welcher er selbst im Kloster eine gewisse Zeit verbringt. Laut dieser Aufschrift soll er neben der Erneuerung der Kirche der heiligen Archistrategen Michael und Gabriel “auch eine dem heiligen Nikolaus geweihte Kirche errichtet, einige Mönchszellen und Wassermühlen erneut, des Klosters Grundstücke, die verödet und unbekannt waren, befreit, einige Äcker und Wiesen abgekauft und diese der heiligen Familie gespendet haben“. Als Patriarch von Peć (1648–1655), verschaffte Gavrilo für seine Stiftung die besten Künstler dieser Zeit, die die inneren Wände der beiden Kirchen bemalten und ihre Altartrennwände mit Ikonen verzierten. In den Jahrzehnten der türkischen Besatzung erlitt das Kloster die türkischen Angriffe, Verheerungen, Plünderungen und Zerstörungen. Trotz der ungünstigen Umständen vollzog sich darin in der Flaute das monastische Leben, während die aufbewahrten Daten von einer Alphabetisierungsschule zur Ausbildung von Lehrern, Priestern und Mönchen berichten. Anfang des 19. Jahrhunderts, in Abwesenheit der Mönchen, wurde das Kloster zur Pfarrkirche. Vielen Elenden, Kriegsauseinandersetzungen, Auswanderungen der Bevölkerung sowie Ersätzen von Priestern widerstehend, verödete das Kloster Anfang des 20. Jahrhunderts, mit Gleichgültigkeit und Stille der öden Gegenden verhüllt. Dank den Bemühungen der beharrlichen und eifrigen Einzelnen, die fast in Vergessenheit geratenen Werte und Jahrhunderte der Lebensdauer aufzubewahren, ist das Kloster Kovilje Anfang des neuen Jahrtausendes aufgehoben und wieder besiedelt worden, zuerst mit Mönchen und danach mit Nonnen, die unermüdlich die große Erneuerung seiner Kirchen, den Bau des Gästehauses und die Einrichtung der Klostergrundstücke durchsetzen.
srpski na grčki: Нема пуновредног живота изван Бога / Δεν υπάρχει αξιόλογη ζωή εκτός του Θεού General field: Umetnost/književnost Detailed field: Obrazovanje / pedagogija
Izvorni tekst - srpski „Касандрин пут“ је дивна књига коју бих као родитељ прва препоручила свој деци. Она на веома суптилан начин описује пут главне јунакиње ка Богу. Веома је занимљиво и што књига почиње помало збуњујуће – боравком јунакиње у виртуелној стварности. Да ли је овај свет ван Бога, ка којем тоне савремена цивилизација, виртуелан и бесмислен? – Уверена сам да ниједан човек не може бити срећан нити живети пуновредним животом изван Бога, и сви људи треба да скупа воле Господа и једни друге. Не читаво човечанство ђутуре и у будућности, већ управо једни друге, сада и овде. Тако проста мисао. До „Мојих посмртних пустоловина“ били сте дисидентски писац. Какво је то било време у совјетској Русији? -Да, била сам дисидентски, самиздатски писац, мало тога ми је било објављено у совјетској штампи. Ја сам бивши политички затвореник. Одлежала сам због самиздата, због дисидентских ствари – од 1976. до 1979. године. О совјетској Русији сам прилично много написала у књизи о Рускињама „Женски декамерон“, када су ме избацили на Запад – насилно у емиграцију. У нешто фриволном облику показала сам, како су се критичари изразили, „женски Гулаг“, тј. праву истину о положају совјетских жена. Зато што је Запад имао сасвим сумануте илузије – да, слободе говора нема, да, слободе овога-онога нема, али како су само Рускиње слободне! Па сам ето написала књигу о томе какав је заправо положај Рускиња. Јер, Гулаг није политичка појава, кудикамо је шири, он је у главама. Када сте постали верујућа? Ко или шта је утицало на Вас? – Нико. Можда су улогу одиграли неки моји преци – људи светог живота, зато што су у нашем роду били свештеници, мати Софија, игуманија манастира у Новгородској губернији која је погинула за веру. Било је још људи са неким духовним заслугама. И ето, мислим да су ме они и спасавали, зато што сам до вере долазила чудним путевима. На пример, деца у мом разреду – неко време сам радила као сеоска учитељица – говорила су ми: „А данас је Велики четвртак, баке ће кренути у цркве са свећама. Хајде да им дувањем гасимо свеће, то је тако смешно!“ Разгоропадила сам се, почела да лупам песницама, викнула: „Ко ће кренути у цркву? Да се руга својим бакама, нашим руским бакама – тај ми више није пријатељ! Тај више не мора ни на часове да долази!“ Потом причам мужу – а он је у детињству био крштен, имао је чудесну маму, јако верујућу, Ану Николајевну Окулову – први близак верујући човек у мом животу, нек јој је лака црна земља. Муж ми каже: „Шта те брига за то?“ Како шта ме брига? Почнем ја о вези поколења… „Не“, каже он, „твоја реакција није природна за неверујућег човека! Мислим да си ти већ верујућа, само што то још увек не схваташ“. Потом ми је свекрва потврдила да осећам као верујући човек. И једног лепог дана рекох себи једну блесаву ствар – често говорим блесаве ствари, и то не само себи – рекох: „Време је да оформим своје односе са Христом“. И кренем да се крстим. Управо ту се десило чудо. Нисам имала ни руководиоца, ништа, ни коме да се обратим, ко би могао да ме припреми. Отворим насумице Јеванђеље и прочитам: „Оде у пустињу, и постивши дана четрдесет, напослетку огладне“. Значи, постићу 40 дана, а напослетку ћу отићи и крстити се. И то сам сурово постила. И онда, већ пред крај мог поста, мислим како треба да одем и договорим се о крштењу. Дођем ја у Никољску саборну цркву, приђем свештенику и кажем: „Хоћу да се крстим, само што се никако нисам спремала. Једино сам 40 дана постила“. „Како се то нисте спремали кад сте 40 дана постили?“ питао ме је свештеник. „Ко вам је рекао да је сада четрдесетодневни пост?“ Одговарам да сам просто отворила Јеванђеље и прочитала. „Добро“, каже он, „све је јасно, сутра дођи“. Испоставило се да сам пост започела управо на дан почетка Великог поста и читав пост строго одржала! Рекао ми је да ми никаква припрема није потребна, него да сутра – то је била среда Цветне недеље – дођем да се крстим. „А дан касније – на Велики четвртак – причестићеш се“. Све се тако и збило. У књизи „Касандрин пут или Пустоловине с макаронама“ јако лепо је описан лик баке, која је пример православне хришћанке; она ненаметљиво и сопственим примером показује девојци прави пут. Да ли сте имали инспирацију за овај диван лик? Такође, преко ње мудро указујете младима које књиге треба да читају. Ту мислимо на „Шта је хришћански живот и како се на њега настројити?“ Светог Теофана Затворника.	Prevod - grčki «Ο δρόμος της Κασσάνδρας» είναι ένα πανέμορφο βιβλίο το οποίο ως γονέας θα το συνιστούσα πρώτη σε όλα τα παιδιά.Κατά έναν πολύ λεπτεπίλεπτο τρόπο περιγράφει την πορεία της πρωταγωνίστριας προς το Θεό.Έχει πολύ ενδιαφέρον που το βιβλίο αρχίζει λίγο μπερδεμένα–με τη διαμονή της πρωταγωνίστριας στην εικονική πραγματικότητα.Είναι αυτός ο κόσμος εκτός Θεού, προς τον οποίο βουλιάζει ο σύγχρονος πολιτισμός, εικονικός και ανόητος; Είμαι πεπεισμένη ότι κανένας άνθρωπος δεν μπορεί να είμαι ευτυχής ούτε να μείνει με μια αξιόλογη ζωή εκτός Θεού και όλοι οι άνθρωποι συνάμα πρέπει να αγαπάνε τον Κύριο και ο ένας τον άλλον.Όχι όλη την ανθρωπότητα μαζί και στο μέλλον, αλλά ο ένας τον άλλον, εδώ και τώρα.Τόσο απλή σκέψη. Μέχρι τις «Μεταθανάτιες περιπέτειες» ήσασταν συγγραφέας αποστάτης.Πώς ήταν εκείνη η εποχή στη σοβιετική Ρωσία; -Ναι, ήμουν αποστάτης, συγγραφέας Σαμιζντάντ, λίγα απ’ τα έργα μου έχουν δημοσιευθεί στο σοβιετικό τύπο.Είμαι η πρώην πολιτική κρατούμενη.Έκατσα στη φυλακή λόγο του Σαμιζντάντ, λόγο των αποστατικών υποθέσεων–από το 1976 ως το 1979.Για τη σοβιετική Ρωσία έχω γράψει αρκετά στο βιβλίο για τις Ρωσίδες «Γυναικείο Δεκαήμερο» όταν με πέταξαν στη Δύση–βίαια στη μετανάστευση.Σε κάπως επιπόλαια μορφή έδειξα, όπως οι κριτικοί έχουν εκφραστεί, «γυναικείο Γκουλάγκ», δηλαδή την αλήθεια για τη θέση των σοβιετικών γυναικών.Επειδή η Δύση είχε τελείως αλλόκοτες αυταπάτες– ότι, δεν είχε ελευθερία του λόγου, ούτε του τάδε ελευθερία, ώμος μονάχα οι Ρωσίδες ήταν ελεύθερες!Και έτσι έγραψα το βιβλίο για την πραγματική θέση των Ρωσίδων.Διότι το Γκούλαγκ δεν είναι ένα πολιτικό φαινόμενο, είναι κατά πολύ ευρύτερο, έιναι στα μυαλά. Πότε γίνατε πιστή;Ποιος ή τι σας επηρέασε; – Κανείς.Μήπως έπαιξαν το ρόλο κάποιοι πρόγονοί μου– άνθρωποι ιεράς ζωής, διότι στο σόι μας υπήρχαν ιερείς, η γερόντισσα Σοφία, ηγουμένη μιας μονής στην περιοχή του Νόβγκοροντ, η οποία έχασε τη ζωή της για τη θρησκεία.Υπήρχαν και άλλα άτομα με πνευματική αξιοπρέπεια.Νομίζω, λοιπόν, ότι αυτοί με έσωζαν, γι’αυτό ερχόμουν στην πίστη από περίεργους δρόμους.Παραδείγματος χάρη, τα παιδιά στην τάξη μου– για ένα χρονικό διάστημα δούλευα ως δασκάλα του χωριού– μου έλεγαν:«Σήμερα είναι Μεγάλη Πέμπτη και οι γιαγιάδες θα πάνε στις εκκλησίες με τα κεριά.Άντε να τους σβήνουμε τα κεριά, έχει πολύ πλάκα!» Αγρίεψα, ξεκίνησα να χτυπώ με τις μπουνιές και φώναξα:«Ποιος θα ξεκινήσει στην εκκλησία;Να κοροϊδεύει τις γιαγιάδες του, τις ρωσικές μας γιαγιάδες– εκείνος δεν θα είναι πλέον φίλος μου!Εκείνος δεν χρειάζεται ούτε στα μαθήματα να έρχεται!» Ύστερα το λέω στον άντρα μου– εκείνος βαπτίστηκε ως παιδί, είχε μια θαυμαστή μάνα, πολύ θρησκευόμενη, την Άννα Νικολάεβνα Οκουλόβα– ο πρώτος θρήσκος άνθρωπος στη ζωή μου, ας είναι ελαφρύ το χώμα που τη σκεπάζει.Μου λέει ο άντρας μου:«Τι σε νοιάζει γιαυτό;» Πώς και τι με νοιάζει;Ξεκίναγα εγώ για τις γενιές…«Όχι», μου λέει εκείνος, «η αντίδρασή σου δεν είναι φυσιολογική ΄για έναν άθρησκο άνθρωπο!Θεωρώ ότι εσύ είσαι ήδη θρησκευόμενη, ώμος δεν το καταλαβαίνεις ακόμα».Τότε η πεθερά μου μου διαπίστωσε ότι αισθάνομαι σαν το θρησκευόμενο άνθρωπο.Και μιας ωραίας πρωίας είπα στον εαυτό μου ένα χαζό πράγμα–συχνά λέω χαζομάρες, και όχι μόνο στον εαυτό μου–είπα λοιπόν:«Είναι ώρα να δημιουργήσω τις σχέσεις μου με τον Χριστό».Και πήγα να βαπτιστώ.Ακριβώς εκεί έγινε το θαύμα.Δεν είχα ούτε οδηγό, τίποτα, ούτε σε ποιόν να απευθυνθώ, ο οποίος θα μπορούσε να με προετοιμάσει.Ανοίγω το Ευαγγέλιο όπου να ’ναι και διαβάζω:«Πήγε στην έρημο, και αφού νήστεψε για σαράντα μέρες, τελικά πείνασε.»Λοιπόν, θα νηστέψω για 40 μέρες και ύστερα θα πάω να βαπτιστώ.Και νήστεψα αυστηρά.Και τότε, ήδη προς το τέλος της νηστείας μου, σκέφτηκα να πάω να κανονίσω τη βάπτισή μου.Έρχομαι στο Καθεδρικό του Νικολάου, πλησιάζω τον ιερέα και λέω:«Θέλω να βαπτιστώ, μόνο που δεν έχω προετοιμαστεί καθόλου.Μόνο 40 μέρες νήστεψα».«Πώς και δεν έχετε προετοιμαστεί αφού 40 μέρες νηστεύατε;» με ρωτά ο ιερέας.«Ποιος σας είπε ότι τώρα είναι η Σαρακοστή;» Του απαντάω ότι απλά άνοιξα το Ευαγγέλιο και το διάβασα.«Καλά» λέει εκείνος «όλα κατανοητά, έλα αύριο.»Έχει αποδειχθεί ότι την νηστεία την ξεκίνησα ακριβώς την ημέρα της Μεγάλης Σαρακοστής και όλη τη νηστεία την κράταγα αυστηρά!Μου είπε ότι καμία προετοιμασία δεν την χρειάζομαι, αύριο ώμος– ήταν μία Τετάρτη της ΄Έκτης Εβδομάδας– να έρθω να βαπτιστώ.«Την επόμενη μέρα–τη Μεγάλη Πέμπτη– θα μεταλάβεις».Όλα έχουν συμβεί έτσι. Στο βιβλίο «Ο δρόμος της Κασσάνδρας ή Περιπέτειες με τα μακαρόνια» πολύ ωραία είναι η περιγραφή του χαρακτήρα της γιαγιάς, η οποία είναι ένα παράδειγμα της ορθόδοξης χριστιανής, εκείνη μη επιβεβλημένα και με το ίδιο της παράδειγμα δείχνει στην κοπέλα το σωστό δρόμο.Είχατε την έμπνευση γι’ αυτόν το θαυμάσιο πρωταγωνιστή;Επίσης, μέσω του σοφά υποδεικνύετε στους νέους τα βιβλία που πρέπει να διαβάζουν.Εκεί εννοούμε το βιβλίο «Τι είναι η χριστιανική ζωή και πώς να ρυθμιστεί κανείς σ’αυτήν;» του Αγίου Θεοφάνη του Έγκλειστου.
srpski na nemački: 9. Pšenični hleb koji se ne mesi / 9. Das Weizenbrot ohne Kneten General field: Ostalo Detailed field: Hrana & mlečni proizvodi
Izvorni tekst - srpski 9. Pšenični hleb koji se ne mesi (18-24 sata) Super dobar hleb za koji nije potreban ni mikser za testo ni jaki mišići ruku :-). Sastojci - 2 hleba 6 dl vode Komad kvasca veličine većeg zrna graška 800 grama pšeničnog brašna 16 grama soli Način pripreme Pomešajte suve sastojke u posudi i dodajte vodu. Dobro promešajte sve zajedno kašikom sve dok ne nestanu najveće grudvice. Pokrijte posudu providnom kuhinjskom folijom i ostavite da odstoji 18-24 sata na sobnoj temperaturi (21°C) dok testo ne nabubri i malo potamni na površini. Zatim izručite testo na sto posut brašnom (eventualno mokrom rukom ako je testo pričvršćeno za posudu) i podelite ga na 2 jednaka dela sekačem za testo. Pažljivo savijte ivice testa ispod samog testa, tako da se dobije lep oblik lopte. Postavite papir za pečenje na pekarsku (pica) lopaticu i pažljivo podignite hleb na svaku lopaticu. Pospite brašno po hlebovima, pokrijte ih providnom kuhinjskom folijom i pustite ih da rastu do svoje dvostruke veličine (oko 1-2 sata). Hlebove zasecite mokrim nožem za hleb i pecite ih pojedinačno na Kamenu za picu na temperaturi od 240°C sve dok kora ne bude tamno zlatne boje.	Prevod - nemački 9. Das Weizenbrot ohne Kneten (18-24 Stunden) Ein super gutes Brot, wozu man weder Mixer für den Teig noch starke Muskeln braucht :-). Zutaten - 2 Brote 6 dl Wasser Ein Stück Hefe von Größe eines größeren Erbsenkorns 800 Gramm Weizenmehl 16 Gramm Salz Vorbereitungsweise Die trocknen Zutaten in der Schüssel einmischen und Wasser dazu geben. Alles gut mit dem Löffel einrühren, bis die größten Klumpen verschwinden. Bedecken Sie die Schüssel mit einer durchsichtigen Küchenfolie und lassen Sie sie 18-24 Stunden bei der Raumtemperatur (21°C) bis der Teig aufgeht und ein wenig dunkel auf der oberen Fläche wird. Danach schütten Sie den Teig auf einen mit Mehl bestreuten Tisch aus (eventuell mit feuchten Händen, falls der Teig an die Schüssel befestigt ist) und teilen Sie ihn in 2 gleiche Teile mit einem Teigmesser. Falten Sie vorsichtig die Ränder des Teigs von unten, so dass sie einen schönen Ball formen. Legen Sie das Backpapier auf die Holzschaufel und heben Sie die Brote auf jede Schaufel. Bestreuen Sie die Brote mit Mehl, decken Sie sie mit einer durchsichtigen Küchenfolie und lassen Sie sie bis zu ihrer doppelten Größe (etwa 1-2 Stunden) aufgehen. Schneiden Sie die Brote mit einem feuchten Küchenmesser aus und backen Sie sie getrennt auf dem Pizzastein bei 240°C, bis die Kruste dunkel golden wird.

Medical Serbian-English

Godine iskustva: 16. Registrovan/a na ProZ.com: Apr 2018. Postao član: May 2019.

N/A

engleski na srpski (Cambridge Proficiency in English)
engleski na srpski (University of Novi Sad)
nemački na srpski (University of Novi Sad)
grčki na srpski (National and Capodistrian University of Athens)
srpski na engleski (Cambridge Proficiency in English)

N/A

MemSource Cloud, Trados Studio, XTM, XTRF Translation Management System

Biografija

Sadržaj nije naveden

Datum poslednjeg ažuriranja profila
Jun 13, 2022

More translators and interpreters: engleski na srpski - nemački na srpski - grčki na srpski More language pairs

Your current localization setting

Select a language

You have native languages that can be verified

Your current localization setting

Select a language