[...] “Imam predlog.” To se nagnulo prema meni, kao moja prijateljica April kada želi da mi ispriča neku tajnu, iako njene tajne ne vrede ničemu. “Ako ne kažeš nikome da sam tu, mogu ti popraviti vid.”
"Ma beži, bre!”
Trepnulo je par puta. “To i planiram da uradim.”
“Hteo sam da kažem da smatram da ti to ne možeš da uradiš!”
“Zašto?”
“Pa, niko drugi, osim mojih naočara, nije uspeo da mi popravi vid”
“Ja imam određene sposobnosti. Videćeš ako...”
“…ne kažem nikome za tebe?”
“To je suština, u tome je caka.”
“Kako da znam da me nećeš oslepeti? Možda si kao oni prodavci sa telešopa koji obećavaju svašta ali lažu čim zinu”
To je počelo da se povećava postepeno, pa ponovo smanjuje. “Ne bih to nikada uradio stvorenju koje mi nije učinilo zlo.”
“Što znači ako ti učinim neko zlo, možeš da me oslepiš?”
“To je čisto formalno.”
“Znači, ako mi popraviš vid i ja ne kažem nikome za tebe, ti ćeš napustiti naša polja?”
“To je suština!” [...]