[…] „Imam jedan predlog.“ Naglo se napred, kao moja drugarica Ejpril kada hoće da poveri tajnu, mada joj i nisu neke tajne. Niti su prave tajne. „Ako nikome ne kažeš da sam tu, mogu ti srediti oči.“
„Ma, daj!“
Trepnuh par puta. „To i pokušavam.“
„Mislim, ne možeš!“
„A što da ne?“
„Pa, niko drugi nije bio u stanju da mi sredi oči, sem cvidžama.“
„Ja posedujem izvesne sposobnosti. Videćeš, pod uslovom da…“
“…Da nikome ne kažem za tebe?“
„U tome i jeste suština, u tome i jeste poenta.“
„Otkud znam da me nećeš oslepiti? Možda si kao oni po reklamama što obećavaju, a skroz lažu.“
Opet je kružilo rukama. „Ne bih učinilo tako nešto stvorenju koje se nije ogrešilo o mene.“
„Znači, da sam se ogrešila o tebe, moglo bi me oslepiti?“
„To je poverljivo.“
„A, ako mi središ oči i ja nikome ne kažem za tebe, napustićeš naša polja?“
„U tome i jeste suština!“ […]