ProZ.com translation contests »
32nd Translation Contest: "Movie night" » English to Serbian » Entry #36737


Source text in English

Translation #36737

To say that I was compelled by Parasite from start to finish is an understatement; its filming style with tracking shots are enthralling. Having watched several Korean films during the London Korean Film Festival, I was familiar with the usual genres employed in such films but Parasite seemed to defy them all! Parasite is comedic, in a quirky way, it is also a thriller, straddles class divisions and also depicts a family tale amongst other genres and is therefore likely to appeal to all ages.

Parasite truly deserves to be watched in a cinema to appreciate its nuances and the stylish cinematography. As a summary, to avoid spoilers, Parasite tells the tale of the interaction between the Park family and the Kim’s, an unemployed family, whose contrasting worlds collide with long lasting consequences.

[...]Bong Joon-Ho manages to pique the audience’s interest with brightly lit shots coupled with the effective use of indoor space, and it is surprising to realise, after the film’s 2 hour 12 minute length, that most of the scenes occur within the Park family’s home. The mundane elements of domesticity are displayed with an intriguing perspective showcasing Bong Joon-Ho’s flair. It is a slow burner but you will revel in its beauty and ingenuity as Parasite convinces that it operates solely on one level but it is in fact multi-layered and depicts social realism with empathy and pathos.

The cast are beguiling to watch, every facial movement and action is accentuated, even the mere act of walking up or down stairs can convey hidden meaning, which the camera fragments. Levels of unease are also created by virtue of that effective use of space with unusual camera angles and dramatic weather conditions ratcheting up that sensation. There is a surreal nature to Parasite, which its score emphasises, and furthermore the film adopts elements of the absurd devised in such an ingenious way which is truly cinematic magic. Parasite’s apparent eeriness will certainly keep you riveted and would not feel alien to the Twilight Zone school of filmmaking.

The actors are very impressive and add breadth to their roles creating relatability whilst seeming effortlessly cool. When Ki-Woo and Ki-Jeong Kim were working within the Park family home as private tutors they certainly epitomised this level of nonchalant, understated authority creating an aura of mysticism with the unspoken, almost mythical, tutoring techniques employed. Quite simply, the actors Park So-Dam and Choi Woo-Sik, as Ki-Woo and Ki-Jeong, are compelling to watch in the different directions that Parasite follows and they carry these performances seamlessly thereby inviting the audience to be on their side.

[...]Parasite is a remarkable piece of extremely skilful filmmaking, it is simply a must see film, and so I am looking forward to re-watching the film on its UK general release date.
Премало је рећи да сам био „Паразитом“ опчињен од почетка до краја; начин пратећег снимања помоћу покретне платформе је очаравајући. Након што сам видео неколико корејских филмова током Лондонског фестивала корејског филма, упознао сам уобичајене жанрове ових филмова, али чини се да је „Паразит“ далеко испред свих њих! „Паразит“ је ексцентрична комедија, али јесте и трилер; жанровски обухвата класну неједнакост, али такође прича и породичну причу, па ће се вероватно свидети гледаоцима свих узраста.

„Паразит“ заиста треба гледати у биоскопу да би стварно приметили све његове нијансе и елегантну кинематографију. Избегавајући спојлере, сажетак „Паразита“ је прича о интеракцији између породице Парк и незапослене породице Ким, чији се супротни светови сударају са дугорочним последицама.

[...] Бонг Џун-Хо успешно изазива интересовање публике јарко осветљеним кадровима у комбинацији са ефективном употребом унутрашњег простора, тако да ћете се изненадити када, после 2 сата и 12 минута, схватите да се већина сцена дешава у кући породице Парк. Банална свакодневица породичног живота приказана је из интригантне перспективе карактеристичне за оригинални таленат Бонг Џун-Хоа. Радња филма почиње споро, али како буде одмицала све више ћете уживати у његовој лепоти и генијалности, јер иако на први поглед „Паразит” функционише на само једном нивоу, он је заправо вишеслојан портрет соцреализма насликан са емпатијом и дозом сентименталне патетике.

Глумачка екипа је фантастична, свака промена у изразу лица и свака радња су акцентирани, чак и ходање уз или низ степенице може носити скривено значење које камера фрагментира. Нивои нелагоде се такође стварају већ споменутом ефективном употребом простора из необичних углова снимања и драматичним временским условима који појаћавају тај осећај. „Паразит” је надреалне природе, што је наглашено звучном подлогом, а осим тога, филм користи елементе апсурда осмишљене на тако генијалан начин да је права филмска чаролија. Језивa атмосфера „Паразита” неће вам дати мира до краја и нећете се одупрети утиску да је слично филмској школи „Зоне сумрака”.

Глумци су веома сугестивни и додају ширину својим улогама тако да саосећате са ликовима који са лакоћом изгледају аутентично и самоуверено. Када Ки-ву и Ки-џунг Ким раде као приватни учитељи у породичној кући Паркових, они су отелотворење ноншалантног и дискретног ауторитета стварајући ауру мистицизма применом индиректних, готово митских техника подучавања. Глумци Парк Со-дам и Чои Ву-шик, као Ки-ву и Ки-џунг, једноставно вас приморавају да их пратите у различитим правцима где „Паразит“ иде, и то раде тако беспрекорно, да гледалац несвесно заузима њихову страну.

[...] „Паразит“ је изванредан комад изузетно вештог филмског стваралаштва; то је једноставно филм који се мора видети, и зато се унапред радујем поновном гледању филма на датум његовог општег приказивања у Великој Британији.


Discuss this entry