[...] “Imam predlog”. Nagnuo se napred kao što moja prijateljica Ejpril radi kada želi da otkrije neku tajnu, iako njene tajne nisu od koristi. Niti su stvarno tajne. „Ako nikom ne kažeš da sam ovde, mogu da popravim tvoje oči“.
„Ma, beži, bre!“
Trepnulo je par puta. „To i pokušavam da uradim“.
„Hoću da kažem da ti to ne možeš da uradiš!“
„Što da ne?“
„Pa, niko drugi nije mogao da mi popravi oči, osim uz pomoć naočara.“
„Ja posedujem određene sposobnosti. Videćeš, ali pod uslovom…“
„…da ne kažem nikom za tebe?“
„U suštini da, u tome je caka.“
„Kako da znam da me nećeš oslepeti? Mogao bi da budeš poput onih telemarketera koji daju obećanja, ali samo lažu.“
Ponovo sam počeo polako da objašnjavam. „Ne bih uradio tako nešto jednom biću koje mi nije učinilo ništa nažao.“
„Znači, ako bih te povredila, mogao bi da me oslepiš?“
„To ćeš saznati samo ako dođemo do takve situacije.“
„A ako mi popraviš oči, a ja ne kažem nikome za tebe, otići ćeš sa naših polja?“
„Upravo tako!“ [...]